Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju

Danas, 29. aprila 2008, Srbija je posle skoro osam godina od demokratskih promena potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Strateški dokument za Srbiju i svakog njenog građanina, koji će doneti početak procesa najozbiljnijih i najintenzivnijih reformskih zahvata ove zemlje u njenoj istoriji. Procesa koji ne mora dovesti do članstva u Evropskoj uniji, ali koji mora dovesti do stabilizacije i demokratske konsolidacije Srbije kao države zasnovane na demokratiji, vladavini prava i dinamičnoj tržišnoj privredi. Vrednostima na kojima počiva svaki evropski poredak, vrednostima koje će pokazati da je Srbija na Zapadu.

Zbog toga je današnji potpis jedna od najpozitivnijih vesti poslednjih godina. Vest godine. Vest jedne generacije. Vest koja pokazuje da je Srbija spremna da se usmeri jedinim mogućim i razumnim putem, i vest koja pokazuje da Evropa ima poverenja da će Srbija raditi još mnogo da promeni i reformiše svoje društvo.

Kosovo je Srbija

Radi rešavanja dilema, prenosim deo 15 Smernica za sigurnost i bezbednost na događajima LEN-a (Ligue Européenne de Natation):

“Deo 15 POLITIČKA AKTIVNOST

Bilo kakva politička aktivnost ne može se odvijati unutar ili u neposrednoj okolini prostorije(a). Promovisanje ili objavljivanje, na bilo koji način, političkih poruka ili bilo kojih drugih političkih aktivnosti unutar ili u neposrednoj okolini igrališta je strogo zabranjena pre, tokom i nakon takmičenja.”

“Kosovo je Srbija” je politička poruka. Ako prošetate Beogradom, vedećete da je to glavni politički pamflet jedne političke partije – DSS. Odluka je na Čavićevu žalost potpuno na mestu, a on neka se sada pita da li želi da se bavi sportom ili politikom, a njihovi menadžeri neka se zapitaju zašto su naseli na jeftinu propagandu i direktan uticaj jedne političke partije koja kreće u predizbornu kampanju. Ne interesuje DSS Čavićev uspeh, ukoliko to ne mogu politički da kapitalizuju; njih dakle interesuje politička propaganda, makar to bilo i na štetu tog talentovanog momka.

A sada kada se digne kuka i motika sa pričom o duplim standardima, šta da se radi, poručujem ljudima da odrastu, pročitaju neka pravila pre nego što se obavežu da će ih poštovati, i naravno potom pokušaju živeti u svetu odraslih. A DSS je ovim dobio šta je hteo. Neka se zavrti priča o svetskoj zaveri. 

Mešanje u unutrašnje poslove

Utisak je da se Evopska unija i SAD ozbiljno mešaju u unutrašnje poslove Srbije. To dokazuju od momenta raspisivanja vanrtednih izbora, kada su se otvoreno stavili na stranu proevropskih snaga, koje će u ovoj rundi obračuna predvoditi predsednik Boris Tadić. Ipak, gorak je utisak te podrške. Osim što predstavlja mešanje u izbore koji su po definiciji stvari u celini unutrašnja stvar bilo koje države, mislim da je EU imala više nego mnogo prilika da pokaže konkretnim akcijama da želi da pomogne demokratskim snagama zemlje. Bilo bi pogrešno reći da EU nije pomogla demokratske snage, naročito kada se radilo o finansijskoj pomoći. Počev od intervente odmah nakon demokratskih promena 2000, sve do danas kada je ta pomoć razvijena, struktuirana i  pažljivo usmeravana. Ipak, mislim da je vreme da Evropska unija pređe s reči podrške na dela; to znači: 1. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju mora da se ponudi do parlamentarnih izbora, a koje bi mogao da potpiše predsednik Tadić; 2. Ukidanje viza do kraja godine; 3. Dobijanje statusa kandidata do proleća 2009. Potrebno je jasno poručiti Srbima da su dobrodošli. To se ne može postići tapšanjem po ramenu i stavljanjem na stranu jedne od učesnika na izborima. Iskustvo nas uči – više štete nego koristi.

Izbori

Srbija je na pragu raspisivanja još jednih sudbinskih izbora. To će se, po milosti predsednika Tadića, a na predlog premijera Koštunice, dogoditi sutra. Danas je 9. mart, dan kada je jedna ubedljiva hrabra manjina počela borbu protiv kolektivnog ludila devedesetih. Nikada se nije činilo da će ta borba biti toliko duga. Ona se privremeno okončala 5. oktobra 2000, a već sledećeg dana započela je kontrarevolucija. Ona se najpre konsolidovala, potom je počela da grabi duše revolucionara. Danas je Srbija podeljena u dve i po kolone. Jednu kolonu čine protivnici Evropske unije i Zapada, koji su danas čvrst blok radikalsko-socijalističko-narodnjački. Drugu kolonu čine nevešti, nejasni, neambiciozni, neshvatljivo mlitavi na rečima za Evropsku uniju – na rečima za Kosovo u sastavu Srbije, i za jedno i za drugo, i protiv jednog i protiv drugog, nekonzistentni, neaktivni – jednom rečju DS sa pertnerima i svojih kapitalnih 2,3 miliona predsedničkig glasova, na centru političke scene. Ovu polukolonu čine jasni i praktični evropejci liberalno-demokratski, koji svoju ulogu crpe u izazivanju rada savesti druge kolone. Te tri kolone će se suočiti na izborima.

Odbrana Kosmeta na ulicama prestonog Beograda

Kosmet je sinoć branjen na ulicama između ostalog i pljačkanjem. Ne treba napraviti grešku pa poistovetiti ljude koji su mirno protestovali zbog onoga za šta misle da je nepravda, ali ovim je država sama sebi zadala autogol. Ipak, i ono malo normalnih i zdravih ljudi koji su juče bili na protestu morali bi da se zapitaju u kakvo su to društvo upali. Neće se Srbi odreći Zapada, ako ni zbog čega drugog, ono zbog zapadnih Nike patika. Nazdravlje!

Slučaj mladog jurišnika Branislava Ristivojevića

Branislav Ristivojević, ostrašćeni i fašizmu sklon legalista iz bliskog okruženja Vojislava Koštunice, uvređen najavom Predsedničkog saopštenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija na zahtev SAD-a, tela od koga očekujemo da nam zaštiti suverenitet u skladu sa našom verzijom sadržaja međunarodno-pravnih normi, na komentar da se napadi na ambasade takođe smatraju najtežim povredama međunarodnog prava, lakonski odgovara da je SAD, a ne Srbija, ta koja međunarodno pravo krši. On ne nalazi nijednu reč osude za čin napada na prostorije koje se simbolično smatraju delom suverene teritorije druge države. Na prostorije u kojima je pronađen spaljen leš. On to radi kao zvaničnik države za koju tvrdi da joj je povređen suverenitet i teritorijalni inegritet.

Ko je za nas, a protiv koga smo Mi?

Juče su mi prijatelji koji žive u Vašingtonu kazali da ima puno razloga da se nastavi borba za Kosovo u Srbiji, jer u slobodoljubivoj Americi postoje snage koje podržavaju naše stavove po tom pitanju, i protiv su stavova zvanične vašingtonske politike. Naravno da ima. Jedan od njih, zvučno ime koje se skoro oglasilo o ovom pitanju, je i bivši ambasador SAD-a u Ujedinjenim nacijama, Džon Bolton. Meni je drago da je Bolton dva dana pred proglašenje nezavisnosti uputio pismo predsedniku Bušu. Ali zato dve godine svoga mandata u Savetu bezbednosti nije bilo zapamćeno po njegovom sadašnjem stavu. Inače gospodinovo predavanje sam imao čast da slušam na skupu Društva Federalista (interesantno republikansko udruženje) na Univerzitetu Kolumbija dve godine ranije baš negde u ovo vreme, na kome ono što je taj gospodin rekao za medjunarodno-pravni poredak, što bi rekao naš narod, pas s maslom ne bi pojeo.

Od “Kosovo republika” do Republika Kosovo

Pravedno ili ne, još jedan krupan korak je napravljen u istoriji regiona koji se mora poštovati. Kosovo je proglasilo nezavisnost, koju srpske vlasti zovu jednostranim proglašenjem. I pored određenih mentalnih napora, ne mogu da dođem do spoznaje kakvo bi to bilo “dvostrano” ili “višestrano” proglašenje nezavisnosti.

Jednostrano ili ne, Srbija je konačno doživela poslednju etapu posledica neracionalne politike koju je vodila jedna odnarođena, isključivo ličnim interesima vođena vlast. Srbija je time završila dve teške dekade svoje istorije: jednu dekadu koju je provela ratujući najpre u regionu sa drugim državama, a potom u regionu sa celim svetom, a protiv sopstvenih pobunjenih građana; drugu dekadu koju je provela suočavajući se sa tečkim posledicama prethodne dekade.

Očekivano ili ne, Srbija u novu dekadu ulazi u miru i bez preterano povišenih tenzija. Nije bilo nepotrebnih političkih akata i deklaracija, nije bilo zavođenja nikakvih blokada, nije bilo nedoličnih i nedostojnih reakcija političara. Sve je bilo očekivano dostojanstveno od strane državnih organa. Čak i izliv osećanja, koji je potpuno prirodan u ovakvim situacijama, bio je tih. Pravično je reći: današnja vlast NIJE odgovorna za stanje nezavisnosti Kosova.

Kraj antievropske politike

Zasto početi sada?

Zato što sada počinje konačni obračun sa onima koji su ponovo uzeli Srbiju za taoca svojih suludih ideja. Oni su već jednom ukrali prošlost ovog naroda - svodeći srpsku tradiciju na luk i šljivovicu, pretvarajući srpsku istoriju u instrument dnevne politike, ugrožavajući budućnost ovog naroda ubeđujući ga da crno belo, a mesec u obliku potkovice. Ono što je još gore, oni to rade upravo nakon izbora na kojima im je narod poručio da se nije prodao tim idejama, da mu je jedina orijentacija sopstveni džep i da ga ne interesuje mnogo drugog. Ali kradljivci narodne volje nisu se zbunili; za samo jedan dan, oni su jednu jasno izraženu volju najpre relativizovali, nametnuli novu temu, i potom zaigrali svoj tango, poslednji, za dobrobit svih.