Kraj antievropske politike

Zasto početi sada?

Zato što sada počinje konačni obračun sa onima koji su ponovo uzeli Srbiju za taoca svojih suludih ideja. Oni su već jednom ukrali prošlost ovog naroda - svodeći srpsku tradiciju na luk i šljivovicu, pretvarajući srpsku istoriju u instrument dnevne politike, ugrožavajući budućnost ovog naroda ubeđujući ga da crno belo, a mesec u obliku potkovice. Ono što je još gore, oni to rade upravo nakon izbora na kojima im je narod poručio da se nije prodao tim idejama, da mu je jedina orijentacija sopstveni džep i da ga ne interesuje mnogo drugog. Ali kradljivci narodne volje nisu se zbunili; za samo jedan dan, oni su jednu jasno izraženu volju najpre relativizovali, nametnuli novu temu, i potom zaigrali svoj tango, poslednji, za dobrobit svih.

Trebalo bi biti vanredno zadovoljan ukoliko se stvori radikalsko-DSS-SPS-ovska vlada. Najpre zato što je to sasvim prirodno. U temelju svih tih partija je duboko ukorenjena ksenofobija i antievropejstvo. Neiscrpni su primeri antievropejstva svih i svakog pojedinačnog funkcionera ovih partija. Trebalo bi, ipak, biti vanredno nesrećan kada bi na čelu te prelazno-privremene vlade ostao Vojislav Koštunica. Zato što to umanjuje vrednost takve jedne koalicije. Ona bi zimr veštački održala čoveka koji nema više nikakvog uticaja na javno mnenje, skrivala ključne igrače, a on bi zadržao osnovne poluge vlasti. To bi bila jedna grozna uzurpacija, ako hoćete, diktatura. Diktatura prvog demokratskog predsednika ovoga što se nekada zvalo SR Jugoslavija. Ali kao i svaka krađa narodne volje, i ova će se izvesno je obiti o glavu onima koji su takav pakleni plan smislili.

I šta bi bio program te koalicije: oni bi uveli vanredno stanje, ili neku sličnu toj umotvorinu, i spašavali Kosovo, iako nije odgovoreno na osnovno pitanje: u čemu bi se sastojale vanredne mere? Kada je Milošević uvodio vanredno stanje na Kosovu, to je u neku ruku moglo da se razume – dakle, naše trupe su imale kakvu takvu vlast na Kosovu, i uvedeno je vanredno stanje sa ciljem da se kroz dodatnu represiju pokuša sprečiti dalji razvoj aktivnosti OVK, odn. eskalacija krize – hajde da to tako posmatramo (u opravdanost takvog pristupa potrebno je visoko sumnjati, razume se, da ne govorimo i o rezultatima). Ali hajde da rasprave radi dopustimo da je takvo stanje zaista bilo vanredno i zahtevalo je vanredne mere jedne suverene države na delu (tada još) svoje teritorije: premisa je dakle da je suspenzija ljudskih prava imala je za cilj očuvanje reda i mira. Medjutim, danas, konzumenti vanrednog stanja ce biti građani Srbije. Zasto? Niko ne zna. Vanredno stanje, to je jasno,  ne može biti primenjeno na Kosovu, ergo, može jedino biti primenjeno na ostatak Srbije – što znači ograničavanje ljudskih prava i gradjanskih sloboda građana Srbije. Opet, zašto, niko ne zna. Šta smo mi građani Srbije to uradili, kome smo zgrešili, i da li mi to koji drugačije mislimo možda pravimo neke nerede? Koliko ja znam, ne. Da li će to biti uvedena cenzura medija pa neće smeti da se kaže da je Kosovo nezavisno? Dakle, sve je to prilično nejasno. Odnosno, da citiram g. Jovu Bakica, sociologa politike, to je jedna velika budalaština. Dakle, jedini cilj uvođenja vanrednog stanja može da se pretvori u progon i ubistva političkih neistomišljenika, što može biti cilj, tačnije, odstranjivanje unutrašnjih neprijatelja. U tom slučaju, to će biti jedna ogoljena represija, koja će završiti kao i sve do sada represije. Masovnim otporom, masovnim protestima. Potom će se ukinuti vanredno stanje, naše kolektivno ja, Vlada, će shvatiti da je još malo vremena izgubljeno, onda će se krenuti u novu restauraciju odnosa sa EU, pod težim uslovima razume se, i onda ćemo još godinu-dve provesti u ponovnom dokazivanju da nismo mi to baš tako mislili, da svi imaju pravo na svoje mišljenje, itd.

Kako god da okrenemo, sada ili za šest meseci – put je jedan, put je jasan, i naravno, put nema alternativu. To je pridruživanje Evropskoj uniji. Stoga bi trebalo da nas raduje vanredno stanje, jer će ono konačno otkloniti sve sumnje - to je jedna nesrećna kulminacija kraja veštačke politike veštačkog političara i njegovih satrapa, koji su Srbiju uzeli za taoce, koji su isto uradili što i Milošević – stavili interese svoje lične vlasti i foteljašenje ispred interesa razvoja nacije. Takvi će sigurno otići na smetlište i zaudaraće kao i svako smeće.

Ovo je zato kraj antievropske politike. Nazdravlje!