Izbori

Srbija je na pragu raspisivanja još jednih sudbinskih izbora. To će se, po milosti predsednika Tadića, a na predlog premijera Koštunice, dogoditi sutra. Danas je 9. mart, dan kada je jedna ubedljiva hrabra manjina počela borbu protiv kolektivnog ludila devedesetih. Nikada se nije činilo da će ta borba biti toliko duga. Ona se privremeno okončala 5. oktobra 2000, a već sledećeg dana započela je kontrarevolucija. Ona se najpre konsolidovala, potom je počela da grabi duše revolucionara. Danas je Srbija podeljena u dve i po kolone. Jednu kolonu čine protivnici Evropske unije i Zapada, koji su danas čvrst blok radikalsko-socijalističko-narodnjački. Drugu kolonu čine nevešti, nejasni, neambiciozni, neshvatljivo mlitavi na rečima za Evropsku uniju - na rečima za Kosovo u sastavu Srbije, i za jedno i za drugo, i protiv jednog i protiv drugog, nekonzistentni, neaktivni - jednom rečju DS sa pertnerima i svojih kapitalnih 2,3 miliona predsedničkig glasova, na centru političke scene. Ovu polukolonu čine jasni i praktični evropejci liberalno-demokratski, koji svoju ulogu crpe u izazivanju rada savesti druge kolone. Te tri kolone će se suočiti na izborima. Prva kolona izaći će u tri ključne liste - SRS, DSS-NS i SPS.  Osim da pričaju, za druge stvari su nesposobni. Ni kadrovski, ni ideološki. Ostaje žal što se u Srbiji nije formirala odgovorna i ozbiljna konzervativna opcija. U evropskom žargonu umerena desnica, pragmatična, koja neće kod svakog nacionalnog izazova skliznuti u primitivni nacionalizam. Glavni adut im je Kosovo i glasovi koje mogu dobiti izazivanjem emocija. Ovo im je poslednja jasna šansa da na emocije i svetsku nepravdu dobiju vlast. Siguran sam da će je obilato koristiti u cilju nametanja svoje jedine teme.

Druga kolona sa svojom polukolonom je doživela svoj procvat zbog nerezolutnosti i neodređenosti politike koju vode. Paradoksalno zvuči, ali Srbi su paradoksalan narod. Njima je kao kandidat protiv Miloševića bio prihvatljiv samo najtiši, i najnesposobniji, i najmlitaviji opozicionar. Danas je tu ulogu srednje-mlitavog puta Srbije preuzeo Boris Tadić. Političar bez stava, što nadoknađuje fizičkom lepotom, prosekom u svakom smislu što godi i prosečnom Srbinu sa 500 evra prosečnih mesečnih primanja, od nedavno smo upoznali Predsednika u elementu mahnitog urlanja na javnim skupovima. Što je bilo teško za gledanje, o slušanju ne bih ovom prilikom. DS-ovska politika je politika na kašičicu koja se u najkraćem sastoji u sledećem - dozirati Srbima količinu zapadnjaštva koju mogu svariti. I ne talasati.

Ova druga kolona i njena mlađa sestra polukolona ima dobre šanse da postane ponovo jedinstvena kolona DS-LDP-G17+–LSV-SPO-SDPO-Mađari-Bošnjaci-Romi-Albanci-SDU-DHSS, jednom rečju “Zajedno za Evropu”. Ali da li je to pametno? Jedan deo te koalicije ima sinergiju prilikom ujedinjavanja, a to je DS, SPO i G17+ uz možda manjine. Ali veliko je pitanje da li će ulazak LDP-a u predizbornu koaliciju doneti ili pak odneti glasove. Moje je mišljenje sklonije ovom drugom. Prosečnog glasača DS-a koja će biti stub te druge kolone iritira i sama pojava lidera polukolone, a kamoli njegovi stavovi po “ključnim državnim pitanjima”.

Stoga je bolje da se ova evropska opcija ide sa dve liste. Da LDP mobiliše svoju podršku, a DS okupi svoje i ide sa pričom i Evropa i Kosovo, uz blagi prioritet dat ovom prvom.

Uz dobru propagandu i referendumsku atmosferu, moguće je da ova proevropska kolona sa polukolonom ostvari većinu i formira novu DOS vladu. Ali svakako je da će obezbediti mirnu promenu iz faze fiktivnog suvereniteta Srbije nad Kosovom, u fazu nepostojećeg suvereniteta Srbije nad Kosovom.

Mirna promena bi trebalo da bude cilj svake politike.