Zbog toga je današnji potpis jedna od najpozitivnijih vesti poslednjih godina. Vest godine. Vest jedne generacije. Vest koja pokazuje da je Srbija spremna da se usmeri jedinim mogućim i razumnim putem, i vest koja pokazuje da Evropa ima poverenja da će Srbija raditi još mnogo da promeni i reformiše svoje društvo.

SSP je u tom smislu veliki korak. Prvi ugovorni odnos sa Evropskom unijom koji će Srbija imati. Vrednost ovog sporazuma je veća i značajnija od svake vlade koaj dolazi i prolazi. I stoga je nevažno da li će ga ova ili ona vlada oboriti u parlamentu. Sporazum je od danas realnost sa kojom se svaka vlast mora suočiti i odrediti. I preuzeti odgovornost za sudbinu tog Sporazuma.

Nakon smrti premijera Đinđića, sve nade da će Srbija brzo i efikasno završiti reformske procese pale su u vodu. Prešlo se na formu malih evolutivnih koraka umesto skokovitih i oštrih reformskih zahvata. Istina je cela da reformski zahvati Vlade premijera Đinđića nikada suštinski nisu dovedeni u pitanje i da u Srbiji, kao u retko kojoj tranzicionoj zemlji, postoji kontinuitet ekonomske politike već osam godina, što već naveliko daje dobre rezultate. Nažalost, istina je i da je mnogo vremena izgubljeno, ali da vizija još uvek nije. To daje razloga za nadu. Istina je i da su vrednosne odrednice i moralne osnove ovog društva još uvek duboko uzdrmane nesuočavanjem sa prošlošću, i da su građani zbog toga i dalje u potrazi za identitetom, smislom i afirmacijom. Istina je i da se nece brzo otvoriti stvarna priča o istini o proteklim ratovima i ulozi našeg naroda i države. To ce trajati decenijama. Drugim rečima, nakon smrti premijera Đinđića, realnost je da se ide, i da će se ići, dva koraka napred, a jedan nazad.

Danas bi ipak trebalo da budemo zadovoljni. Dobili smo potvrdu pobede jednog modela, jedne ideje i jednog zalaganja. Cestitam svima, vaistinu potpisaše!

„Deo 15 POLITIČKA AKTIVNOST

Bilo kakva politička aktivnost ne može se odvijati unutar ili u neposrednoj okolini prostorije(a). Promovisanje ili objavljivanje, na bilo koji način, političkih poruka ili bilo kojih drugih političkih aktivnosti unutar ili u neposrednoj okolini igrališta je strogo zabranjena pre, tokom i nakon takmičenja.“

„Kosovo je Srbija“ je politička poruka. Ako prošetate Beogradom, vedećete da je to glavni politički pamflet jedne političke partije – DSS. Odluka je na Čavićevu žalost potpuno na mestu, a on neka se sada pita da li želi da se bavi sportom ili politikom, a njihovi menadžeri neka se zapitaju zašto su naseli na jeftinu propagandu i direktan uticaj jedne političke partije koja kreće u predizbornu kampanju. Ne interesuje DSS Čavićev uspeh, ukoliko to ne mogu politički da kapitalizuju; njih dakle interesuje politička propaganda, makar to bilo i na štetu tog talentovanog momka.

A sada kada se digne kuka i motika sa pričom o duplim standardima, šta da se radi, poručujem ljudima da odrastu, pročitaju neka pravila pre nego što se obavežu da će ih poštovati, i naravno potom pokušaju živeti u svetu odraslih. A DSS je ovim dobio šta je hteo. Neka se zavrti priča o svetskoj zaveri. 

Ako Evropska unija želi da pomogne, najbolje bi bilo da se u toku izbora uzdržava od komentarisanja bilo čega, i da ne pušta šefa EULEX-a da daje zapaljive izjave da će, npr, ako je potrebno i silom uspostaviti misiju na severu Kosova. Ne može se govoriti i to, i tražiti da proevropske snage ubeđuju građane o neophodnosti pristupanja Evropskoj uniji. Da, sve je to mnogo kompleksnije od toga. Međutim, Evropska unija je već pokazala da je malo uvažila stvove Srbije u pogledu Kosova. Kakvi god oni bili, oni su imali jedan dobar osnov – postizanje kompromisnog rešenja. Traganje za njim nije bilo iscrpljeno, i siguran sam da se cela ova stvar oko Kosova mogla uraditi s malo više elegancije i malo manje prinude. Ako već nije, hajde onda makar da u izjavama Evropska unija pokaže da ima sluha da je Srbija prošla kroz jedan težak istorijski poraz.

Ali nažalost, to uzdržanost u izjavama neće biti dovoljna za pobedu proevropskih snaga. Potrebno je konkretnim delima pokazati Srbima da su dobrodošli. Nije mali broj glasova koji poziva Evropsku uniju da ukine vize celom Zapadnom Balkanu, da se Srblji ne osećaju kao da su u zatvoru. Sa naše strane, tačno je, trebalo bi usvojiti još par zakona, ali to je tehnička stvar pored glavnih koje su već urađene. Nije, siguran sam, teško pokušati još jednom ubediti Holandiju da pristane da se sa Srbijom potpiše SSP. Nije, siguran sam, teško postići jedan minimalni kompromis – ako Evropska unija zeli Srbiju, mora joj to pokazati delima.

Naravno, neće Evropska unija snositi odgovornost koliku odgovornost nose prodemokratske i proevropske snage Srbije. Nadam se da je to jasno više nego što je jasno suprotno.

Druga kolona sa svojom polukolonom je doživela svoj procvat zbog nerezolutnosti i neodređenosti politike koju vode. Paradoksalno zvuči, ali Srbi su paradoksalan narod. Njima je kao kandidat protiv Miloševića bio prihvatljiv samo najtiši, i najnesposobniji, i najmlitaviji opozicionar. Danas je tu ulogu srednje-mlitavog puta Srbije preuzeo Boris Tadić. Političar bez stava, što nadoknađuje fizičkom lepotom, prosekom u svakom smislu što godi i prosečnom Srbinu sa 500 evra prosečnih mesečnih primanja, od nedavno smo upoznali Predsednika u elementu mahnitog urlanja na javnim skupovima. Što je bilo teško za gledanje, o slušanju ne bih ovom prilikom. DS-ovska politika je politika na kašičicu koja se u najkraćem sastoji u sledećem – dozirati Srbima količinu zapadnjaštva koju mogu svariti. I ne talasati.

Ova druga kolona i njena mlađa sestra polukolona ima dobre šanse da postane ponovo jedinstvena kolona DS-LDP-G17+–LSV-SPO-SDPO-Mađari-Bošnjaci-Romi-Albanci-SDU-DHSS, jednom rečju „Zajedno za Evropu“. Ali da li je to pametno? Jedan deo te koalicije ima sinergiju prilikom ujedinjavanja, a to je DS, SPO i G17+ uz možda manjine. Ali veliko je pitanje da li će ulazak LDP-a u predizbornu koaliciju doneti ili pak odneti glasove. Moje je mišljenje sklonije ovom drugom. Prosečnog glasača DS-a koja će biti stub te druge kolone iritira i sama pojava lidera polukolone, a kamoli njegovi stavovi po „ključnim državnim pitanjima“.

Stoga je bolje da se ova evropska opcija ide sa dve liste. Da LDP mobiliše svoju podršku, a DS okupi svoje i ide sa pričom i Evropa i Kosovo, uz blagi prioritet dat ovom prvom.

Uz dobru propagandu i referendumsku atmosferu, moguće je da ova proevropska kolona sa polukolonom ostvari većinu i formira novu DOS vladu. Ali svakako je da će obezbediti mirnu promenu iz faze fiktivnog suvereniteta Srbije nad Kosovom, u fazu nepostojećeg suvereniteta Srbije nad Kosovom.

Mirna promena bi trebalo da bude cilj svake politike.

Kosmet je sinoć branjen na ulicama između ostalog i pljačkanjem. Ne treba napraviti grešku pa poistovetiti ljude koji su mirno protestovali zbog onoga za šta misle da je nepravda, ali ovim je država sama sebi zadala autogol. Ipak, i ono malo normalnih i zdravih ljudi koji su juče bili na protestu morali bi da se zapitaju u kakvo su to društvo upali. Neće se Srbi odreći Zapada, ako ni zbog čega drugog, ono zbog zapadnih Nike patika. Nazdravlje!

Za ostrašćenog Ristivojevića, pravnika, izdvajam član 22. Bečke konvencije o diplomatskim odnosima:

„1. Prostorije misije su nepovredive. Organima države je dozvoljeno da u njih uđu samo uz pristanak šefa misije.

2. Država kod koje se akredituje ima specijalnu obavezu da preduzme sve potrebne mere da bi sprečila nasilan ulazak u prostorije misije ili njihovo oštećenje, narušavanje mira misije ili povredu njenog dostojanstva.

3. Prostorije misije, nameštaj i drugi predmeti koji se u njima nalaze, kao ni prevozna sredstva misije ne mogu biti predmet nikakvog pretresa, rekvizicije, zaplene ili mere izvršenja.“

Nepotrebno je isticati, naše državne obaveze po međunarodnom pravu ne prestaju time što su ga drugi, u našoj interpretaciji, prekršili. I to je ono što je Savet bezbednosti jedino i potvrdio. I majčica Rusija je digla ručicu za taj zaključak. A zašto je to toliko važno? Važno je sve to za države međunarodnog sistema bez izuzetka, jer je status i privilegije i imuniteti diplomatske misije i diplomatskog osoblja misije jedno od najstarijih običajnih i kasnije kodifikovanih pravila međunarodnog prava. Stoga je velika sramota na koji način se blamiramo. Ne samo aktima nasilja, koji se svuda mogu dogoditi, već i neodgovornim izjavama, koje samo potvrđuju da su neki od naših funkcionera na homeinijevskom nivou militanata koji su 1979. godine upali u američku ambasadu u Teheranu gde su držali taoce 444 dana, što je izazvalo krizu koja je potresla ceo civilizovani svet, krizu koja je čak dovela i do (neuspešne) vojne intervencije SAD-a.

Neka se Vojislav Koštunica dobro pazi šta mu mladi jurišnici izjavljuju. Neka se ne igraju s vatrom. 

Jednostrano ili ne, Srbija je konačno doživela poslednju etapu posledica neracionalne politike koju je vodila jedna odnarođena, isključivo ličnim interesima vođena vlast. Srbija je time završila dve teške dekade svoje istorije: jednu dekadu koju je provela ratujući najpre u regionu sa drugim državama, a potom u regionu sa celim svetom, a protiv sopstvenih pobunjenih građana; drugu dekadu koju je provela suočavajući se sa tečkim posledicama prethodne dekade.

Očekivano ili ne, Srbija u novu dekadu ulazi u miru i bez preterano povišenih tenzija. Nije bilo nepotrebnih političkih akata i deklaracija, nije bilo zavođenja nikakvih blokada, nije bilo nedoličnih i nedostojnih reakcija političara. Sve je bilo očekivano dostojanstveno od strane državnih organa. Čak i izliv osećanja, koji je potpuno prirodan u ovakvim situacijama, bio je tih. Pravično je reći: današnja vlast NIJE odgovorna za stanje nezavisnosti Kosova.

Jedino je nedostojno, ali opet očekivano, bio izliv divljaštva na beogradskim i novosadskim ulicama. Divljaci su uvek divljaci, bilo da se dočekuje Marija Šerifović, radikalska pobednica Evrovizije, bilo da se dočekuje nacionalni heroj Novak Djoković, bilo da se slavi finale vaterpola između Srbije i Hrvatske, bilo da se protestvuje zbog proglašenja nezavisnosti Kosova.

Neke države primile su k znanju obznanu poznatog, neke su se izjasnile da sledi priznanje nove države, neke će ostati protiv. Važno je da su sve države odgovorno pristupile budućnosti regiona: niko nije slavio, da niko nije seirio, da niko nije uputio negativnu poruku Srbiji.

Tako je jedan pokret koji je započeo sa parlom „Kosovo republika“ osamdesetih godina prošlog veka, tražeći za pokrajinu status republike u jugoslovenskoj federaciji, završio nakog gotovo tri decenije sa Republikom Kosovo u rukama, za koju tek treba dokazati da opravdava svoje postojanje.

A Srbija će morati da nastavi sa procesom okrtanja sebi i svojim problemima, koji nisu mali. Srbija je nažalost, makar privremeno, odabrala da to učini sama. Odbijanjem produbljivanja saradnje sa najmoćnijim regionalnim partnerom, Evropskom unijom, Srbija se opredelila da odbaci pruženu ruku i ne prođe kroz otvorena vrata.

Jedan realističan političar bi pao u nesvest kada bi video da se takva šansa propušta. Jer racionalno shvatanje stvarnosti govori da se osim par deklaracija ništa suštinski nije promenilo. Srbija suverenitet nad Kosovom nema već gotovo devet godina. Današnji dan je takoreći isti kao i jučerašnji po suštini, samo je u formi malo promenjen. Čak i ta formalizacija je još uvek na samom početku, i trebaće godine da se to formalizuje kroz Ujedinjene nacije, na primer. Bio sam pristalica mišljenja da Kosovsko pitanje treba zatezati do tačke kada ćete popustiti i tražiti mnogo zauzvrat. Neki to mogu zvati trgovinom, a neki praktičnom politikom.

Proces u kome vam je data šansa da nanovo pregovarate oko onoga što ste već de facto izgubili, i to u cilju pronalaženja rešenja koje je održivo morao se pametnije iskoristiti. To naime nisu bili pregovori o povratku de facto izgubljenog, već pregovori o formalizaciji postojećeg stanja. To nisu bili pregovori Srba i Albanaca, to su bili pregovori sa međunarodnom zajednicom. Kada su ti pregovori počinjali, smatrao am da je trebalo tražiti: za Srbiju dodatni otpis spoljnih dugova, bespovratna finansijska pomoć, garancije konkretnih investicija i poslova, potpisivanje SSP-a sa Evropskom unijom i dobijanje statusa kandidata za članstvo uz ukidanje viznog režima za građane Srbije, prijem u Svetsku trgovinsku organizaciju; za Kosovo – konstututivnost za Srbe, dvojezičnost u svim institucijama, teritorijalnu i političku samoupravu - odnosno jaku lokalnu samoupravu, pravo preče kupovine preduzeća.

Proces je bio jedinstvena pozicija da tražite mnogo da biste se saglasili sa stanjem koje de facto već postoji. To je bio ispit da li je Srbija postala racionalna država. Srbija je pala na ispitu.

Danas imamo novu realnost, i zahtevi su sada van mogućnosti ostvarivanja. Ali jedino putovanje pred Srbijom i dalje vodi istom cestom. Pristalice pucanja u sopstvenu nogu sada traže da se i to putovanje obustavi. Zašto? Iz protesta kažu.

Neće proći.

Zato što sada počinje konačni obračun sa onima koji su ponovo uzeli Srbiju za taoca svojih suludih ideja. Oni su već jednom ukrali prošlost ovog naroda - svodeći srpsku tradiciju na luk i šljivovicu, pretvarajući srpsku istoriju u instrument dnevne politike, ugrožavajući budućnost ovog naroda ubeđujući ga da crno belo, a mesec u obliku potkovice. Ono što je još gore, oni to rade upravo nakon izbora na kojima im je narod poručio da se nije prodao tim idejama, da mu je jedina orijentacija sopstveni džep i da ga ne interesuje mnogo drugog. Ali kradljivci narodne volje nisu se zbunili; za samo jedan dan, oni su jednu jasno izraženu volju najpre relativizovali, nametnuli novu temu, i potom zaigrali svoj tango, poslednji, za dobrobit svih.

Trebalo bi biti vanredno zadovoljan ukoliko se stvori radikalsko-DSS-SPS-ovska vlada. Najpre zato što je to sasvim prirodno. U temelju svih tih partija je duboko ukorenjena ksenofobija i antievropejstvo. Neiscrpni su primeri antievropejstva svih i svakog pojedinačnog funkcionera ovih partija. Trebalo bi, ipak, biti vanredno nesrećan kada bi na čelu te prelazno-privremene vlade ostao Vojislav Koštunica. Zato što to umanjuje vrednost takve jedne koalicije. Ona bi zimr veštački održala čoveka koji nema više nikakvog uticaja na javno mnenje, skrivala ključne igrače, a on bi zadržao osnovne poluge vlasti. To bi bila jedna grozna uzurpacija, ako hoćete, diktatura. Diktatura prvog demokratskog predsednika ovoga što se nekada zvalo SR Jugoslavija. Ali kao i svaka krađa narodne volje, i ova će se izvesno je obiti o glavu onima koji su takav pakleni plan smislili.

I šta bi bio program te koalicije: oni bi uveli vanredno stanje, ili neku sličnu toj umotvorinu, i spašavali Kosovo, iako nije odgovoreno na osnovno pitanje: u čemu bi se sastojale vanredne mere? Kada je Milošević uvodio vanredno stanje na Kosovu, to je u neku ruku moglo da se razume – dakle, naše trupe su imale kakvu takvu vlast na Kosovu, i uvedeno je vanredno stanje sa ciljem da se kroz dodatnu represiju pokuša sprečiti dalji razvoj aktivnosti OVK, odn. eskalacija krize – hajde da to tako posmatramo (u opravdanost takvog pristupa potrebno je visoko sumnjati, razume se, da ne govorimo i o rezultatima). Ali hajde da rasprave radi dopustimo da je takvo stanje zaista bilo vanredno i zahtevalo je vanredne mere jedne suverene države na delu (tada još) svoje teritorije: premisa je dakle da je suspenzija ljudskih prava imala je za cilj očuvanje reda i mira. Medjutim, danas, konzumenti vanrednog stanja ce biti građani Srbije. Zasto? Niko ne zna. Vanredno stanje, to je jasno,  ne može biti primenjeno na Kosovu, ergo, može jedino biti primenjeno na ostatak Srbije – što znači ograničavanje ljudskih prava i gradjanskih sloboda građana Srbije. Opet, zašto, niko ne zna. Šta smo mi građani Srbije to uradili, kome smo zgrešili, i da li mi to koji drugačije mislimo možda pravimo neke nerede? Koliko ja znam, ne. Da li će to biti uvedena cenzura medija pa neće smeti da se kaže da je Kosovo nezavisno? Dakle, sve je to prilično nejasno. Odnosno, da citiram g. Jovu Bakica, sociologa politike, to je jedna velika budalaština. Dakle, jedini cilj uvođenja vanrednog stanja može da se pretvori u progon i ubistva političkih neistomišljenika, što može biti cilj, tačnije, odstranjivanje unutrašnjih neprijatelja. U tom slučaju, to će biti jedna ogoljena represija, koja će završiti kao i sve do sada represije. Masovnim otporom, masovnim protestima. Potom će se ukinuti vanredno stanje, naše kolektivno ja, Vlada, će shvatiti da je još malo vremena izgubljeno, onda će se krenuti u novu restauraciju odnosa sa EU, pod težim uslovima razume se, i onda ćemo još godinu-dve provesti u ponovnom dokazivanju da nismo mi to baš tako mislili, da svi imaju pravo na svoje mišljenje, itd.

Kako god da okrenemo, sada ili za šest meseci – put je jedan, put je jasan, i naravno, put nema alternativu. To je pridruživanje Evropskoj uniji. Stoga bi trebalo da nas raduje vanredno stanje, jer će ono konačno otkloniti sve sumnje - to je jedna nesrećna kulminacija kraja veštačke politike veštačkog političara i njegovih satrapa, koji su Srbiju uzeli za taoce, koji su isto uradili što i Milošević – stavili interese svoje lične vlasti i foteljašenje ispred interesa razvoja nacije. Takvi će sigurno otići na smetlište i zaudaraće kao i svako smeće.

Ovo je zato kraj antievropske politike. Nazdravlje!